Кратки курс демократије
Што више старим, све мање ми је до било какве компликације. Живот је већ довољно компликована појава, а када се у једначину убаце посао, породица, дјеца, кућа, комшије и све остало што нам се врти по глави и буди нас ноћу, бива јасно: живот је у ствари тешка мука. Политичари, који су најгори међу нама, од првих почетака цивилизације труде се својски да и онако тежак живот направе још тежим. Или барем компликованијим. Зато се трудим да не марим за политику, колико је то људски могуће, јер, како рекох, није ми до компликације. Али то што се држим по страни не значи, наравно, да ме политика и политичари свако толико не поткаче шпицем од копачке по цјеваници, и да ме не избаце из колосјека.
Не знам шта ме у политици више нервира: празне приче и шупља обећања, или глупе одлуке, или лоповлук, владавина мита и корупције, бескрајна таштина и најнижа, просто животињска грамзивост која је међу том братијом нормална појава, као ноћ и дан, дисање или исхрана. А, лажем, знам шта ме највише нервира: демократија.
Са комунистима и фашистима се знало: ако ниси на линији, ако лајеш или дижеш главу, метак у чело, или, што је можда још горе, стуб срама, Сибир, Голи Оток, источни фронт. Сваки човјек је у комунизму и фашизму знао правила, и као истренирани пси, живјели смо не таласајући док не дође ред и на нас. Далеко од тога да правдам комунисте и фашисте, нити сам комуниста, нити фашиста, али има нешто привлачно у тој политици отворених карата, тој једноставности, тој неподношљивој лакоћи живљења. Наравно, и једно и друго политичко уређење је било осуђено на пропаст управо због тог екстремизма, владавине силом, страхом и принудом. Човјек тражи ширину, слободу, једнакост, правду, мир. Зато се демократија учинила људима као једини прави пут.
Бескрајно мудри Черчил рекао је: демокатија је најгоре друштвено уређење, али, на жалост, боље од свих осталих.
Демократија је, као што сви знамо, продукт капитализма. Мандат капитализма је профит (на Западу вам стално понављају: профит није ружна ријеч). Профит је прављење пара, од којих капиталисти праве палате, купују јахте, скупе аутомобиле, накит, љубав, власт, углед... Паре које им, кратко речено,омогућавају да уживају у животу. Да би дошли до пара, капиталисти користе топовско месо, тзв. Средњу Класу. Раднике, чиновнике, обичне људе као што сам ја, ви који ово читате, наши пријатељи и родбина. Капиталисти су мудри, јер треба бити оштрог ума и брзе руке да би се преживјело на Дивљем Западу, и дошло до великих пара. Капиталисти су гледали лијево, и схватили да комунизам чини људе несретним, гледали су десно и видјели да фашизам чини људе мртвим, и схватили да несретан, а посебно мртав радник, нису добри за бизнис.
Задовољан радник ради боље, више. Радник који може да заради довољно да исхрани породицу и приушти себи ту и тамо неки луксуз је продуктивнији, јер мисли да ако ради боље и више, живјеће боље и више. Радник се у капитализму труди да не остане без посла, јер посао је добар, и за разлику од пароле на уласку у Аушвиц, рад ЗАИСТА ослобађа. Плодови рада се виде, на њима сједите, возите дјецу у школу, гледате фудбалску утакмицу. Рад је међутим тежак, често монотон. Пошто је свима добро познато да је докон пролетерски ум највећа опасност за плебејце, и да неумитно доводи до стварања процеса размишљања и постављања незгодних питања типа „а како то да он има, а ја немам“, капиталисти су ставили прст на чело. Онда су сјели, и до дуго у ноћ размишљали, и пред саму зору узвикнули са усхићењем: ДЕМОКРАТИЈА!
Да, демократија. Посао, ауто, кућа, зидни сат и швајцарски ножић су супер, али човјек је ташт, мора да има о себи идеју као о неком фактору који о нечему одлучује, којег неко за нешто пита, који је важан дио друштвеног система. Зато су капиталисти скупили глупе, лијене, преваранте, харангере, друмску банду и лоповску компанију и рекли им: ви се од данас зовете Политичари, народ ће да вас бира сваке четири године. Три године, једанаест мјесеци и петнаест дана радите шта хоћете (и шта вам ми кажемо) а онда, пред изборе идите у народ, обећајте им брда и долине, љубите бебе, заврните рукаве и учините да се радник осјећа као важан дио система. Шеснаестог дана, када се заврше избори, и следеће три године, једанаест мјесеци и петнаест дана радите шта хоћете (и шта вам ми кажемо). Тако је настала демократија.
Временом су се неке ствари промијениле, искомпликовале, али Политичари нису. А понајмање се промијенила њихова нераскидива веза са Капиталистом, месијом бога Профита.
Капиталисти данас говоре све језике, али су у почетку говорили само енглески. Тамо је, наиме, све почело, и тамо је написана прва књига правила демократије. Свако ко познаје Англосаксонце, и ко је провео међу њима неко вријеме, зна за њихову јединствену особину да лажу, краду, варају и убијају са осмијехом на лицу (сјетих се, ево, НАТО генерала Весли Кларка, који је на енглеском, уз стални осмјех на лицу, коментарисао бомбардовање Србије, ракете које су убијале дјецу и касетне бомбе бачене на градове у Србији да убију цивиле). Капиталисти су врло рано схватили да морају да наоружају Политичаре, да их опреме за борбу. Зато су, једне ноћи, одлучили да им дају најопасније, најубојитије, најсмртоносније оружје: медије. Прво новине, па радио, па телевизију. И тако, уз осмијех на лицу, почеше да лажу легитимни представници народа, којима је закон, устав, и сам бог Профит за то дао овлашћење. Политичари су тако добили средство којим ће лако и брзо објавити своје ратне планове, јер је почео рат који никада неће престати: рат долара и евра, јена и рубље, рат стратешких интереса једних капиталиста против других. Ево, на нашем примјеру, како то ради: амерички капиталисти су схватили да уједињена Европа није никако у њиховом интерсу, и да треба да је дестабилизују. У Европи постоји неколико потенцијалних жаришта: Белгија, са Валонцима и Фламанцима који се слажу као рогови у врећи, Шпанија, гдје Каталонци и Баски не могу да смисле Кастиљанце, Русија, која има више политичких вулкана него цијели свијет заједно, и Југославија, вјештачка заједница братских народа који би једни другима очи ископали. Белгија и Шпанија су капиталистичке земље, у којима је народу до рада, а не до рата, Русија је ипак прејака, а и подалеко. Тако почиње распад Југославије и рат у којем је силан народ изгинуо за пад евра од 1.3%, пораст инфлације у Европи од 0.8%, пораст извоза америчког оружја, пораст продаје нафтних деривата НАТО снагама за 5.7%, и заради од, рецимо,пар милијарди долара играчима са обе стране баре. Рат који је настао у кабинетима Капиталиста, шефова корпорација, који су преко Политичара говорили Кристијани Аманпур шта да каже, када и коме, рат који је почео у Њу Јорк Тајмсу и СиЕнЕн-у много прије него што је пукла прва пушка и пала прва мртва глава. Рат који је Србе, на правди Бога, направио најгорима.
Ето, то је демократија.
Бориша С. Павловић
Торонто, Канада