Долина лептира (не) постоји
Чувени израелски хумориста Ефраим Кишон написао је много духовитих хуморески и кратких прича. Једна од њих, "Долина милиона лептира" ми се, већ годинама, враћа у сјећање и што сам дуже у расијању, има све више смисла.
То је прича о пишчевом путовању на острво у Медитерану, чувено по долини у којој живе милиони најљепших лептира на свијету. До станишта лептира се тешко долази, а када се најзад стигне пут до те неописиве љепоте и раскоши је дуг и мукотрпан, јер нема путева, а водич није баш најсигурнији како се до долине долази. Након дугих сати хода, туристима исцрпљеним од врућине и напорног пута, водич признаје да та долина у ствари и не постоји, и да је то само варка да се привуку туристи, и узме неки долар, марка, фунта. Сви су, наравно, огорчени и бескрајно љути, и сви се куну да ће, чим дођу натраг кући, разоткрити те гнусне лажи о долини милиона лептира. Али, на повратку срећу нову групу туриста, који их зајапурено, пуни наде, питају Каква је та долина? Сви ови који се враћају у глас повикаше: "Ма то је нешто предивно, морате апсолутно то да доживите, прекрасно је!!".
Наравно, нисам морао све ово да напишем да бих рекао оно што је наш народ сажео у реченици: "Да комшији цркне крава..."
Ипак, није све тако једноставно као што народ каже. „Долина милиона лептира“ то јест Запад на који сам и ја тако гледао прије него што сам се на њему обрео, је диван сан, сан америчких филмова, кратких одлазака у Европу, и надасве, прича о онима који су тамо успјели, направили каријере, "нешто постигли".
Ти и такви су из иностранства долазили скупо обучени, џепова пуних страних валута, са сликама својих кућа и аутомобила, и без пуно ријечи у нама палили наду да ћемо и ми једном видјети ту долину раскоши и невиђене љепоте, и у њој живјети.
У Канади сам од 1993, прије тога двије и по године у Енглеској, и кажем свима који хоће да чују: долина милиона лептира не постоји. Постоје крв и зној, тежак рад и свакодневна искушења, страх и стрес. Постоје и велике куће, добри аутомобили, кредитне картице, кредити, све што имате дугујете банкама, и трпите свакојака понижења, да вам неко, као наркоману који зависи од дневне дозе, не одузме ту вјештачку, намјештену раскош.
Ми смо све оставили у отаџбини, запуцали у иностранство, са нешто мало пара и два кофера меких ствари. Ушли смо у празан стан, скрпили неку кинту да купимо кревет, сто и столице, од другара добили фотељу, а испред богатих кућа покупили кауч који њима више није требао (трик је да претекнеш „колеге“ из градске чистоће, да га они први не покупе и не одвезу на ђубриште).
И тако неко вријеме, миц по миц, па види чуда: када смо се први пут селили, два дана смо, уз помоћ пријатеља, преносили кофере, намјештај, бијелу технику, кућанске апарате, компјутере и телевизоре. Онда смо почели да тражимо посао.
А посла, нема. Има, али оних најгорих, минималац на сат. Добро, мора да се живи, 'ајде да се ради, било шта. Па опет миц по миц, почели да радимо у струци, неко раније, неко касније, неко никад, неко мање, неко више успјешно. Порасла нам је куповна и кредитна моћ, нису нам више довољна два телевизора, први у подрум, други у спаваћу собу, а за дневну собу велики, огромни, да иде уз кожни намјештај (стару фотељу смо дали другарима који су тек стигли, а кауч избацили испред куће, да узме неко коме треба, и ко је брзи од сметљара). Куће? Наравно.
Аутомобили? Један за мене, за посао, један за жену, за посао и куповину, један за малог Луку за на факултет, један за малу Мају, за... Па треба јој ауто, нек има. Свима мобилни, што за посао, што за не дај Боже. Радње пуне к'о око, свега има, ко да одоли? Вади картице, плаћај на одложено. Ријетки су међу нама који су успјели да се отму тој грозници.
Онда смо подвукли линију, и схватили да немамо ништа. Али онда одемо у Србију. Скупо обучени, џепови пуни долара, еура, фунти, опремљени дигиталним камерама умјесто слике у новчаницима. И тако посјетимо деда Милутина у болници, одемо у СУП да извадимо пасош. Свратимо до општине да видимо гдје је то запело око оне куће у Бањи, на суд да узмемо извод из катастра. Па схватимо да није све тако црно тамо одакле смо дошли, тамо гдје се зна ред, гдје су болнице и клозети чисти, гдје се зна "ко држи висак а ко мијеша малтер". Тамо "код нас" нема гужве на шалтерима, у аутобус се улази у реду, бирократија ради свој посао уз осмијех и снисходљиву љубазност. Тамо, "код нас" полицајац стане да нам помилује дијете и да му лизалицу, а ватрогасци машу из црвених камиона. Тамо, у долини милиона лептира... Чекај, па нема те долине! Каква сад долина, па то је само крв, зној и сузе! Ма јесте, али...
Срдачно ваш,
Бориша (Слободана) Павловић, Сарајево, Ниш, Торонто...